Otadžbina

76

САЊАЛО

сто милјона! Свет, васијона ! «С нами Вог разумјејте, јазици!» кличе занесени проФесор, стиште руке својим добрим ученицима, отвори врата, он напред, они за њим изађоше у авлију. Врата оставише отворена, Јелена, која је једва дочекала да јој се с врата скину дерладија, изађе гунђајући : „увок и увек морам ја да затварам врата за вама", и «вселена" беше затворена, заједно са Штуром, Коларом и Мицкијевићем. Сва тројица изађоше на враташца, која су обично несносно шкр пала при отварању и затварању. ПроФесор оде горе у варош, у шетњу, можда да се узгред види и са својим љубимцем, Јованом Столаром, а младићи савише доле, Дорћолу. Одушевљени живом беседом свога најмилијег учитеља, пламтили су огњем, који мило подилази кроз цело тело, улива сласт и ласт, чисто га покреће с места, уздиже га, чини му се запливаће у ваздух, полетеће. Ходе, а с њима напоредо лете и оне миле невидл.иве слике, које им загрејаше њихове младачке душе. Гргур лепо види пред собом словенску вилу, сјајнобелу, лесшу од сваке девојке, лепу — и још лепшу него што је лепа учитељ-максина ћерка Даница. А Милан ; он гризе доњу усну, метнуо руке на зад, ћути, мисли као какав мали Гарашанин, и иде један корак назад за Гргуром. Вадава вичу пекари: „врућо, тазе, не роди гу мајка !", бадава извијају хоџе и мујезини по мунаретима, бадава вичу халваџије и кокичари, наша два млада Србина ништа не чују, ништа не виде. Узалуд се надао за њима и неки њихов друг Илија, који је годинама скоро два пут старији, често иде са њима ; мрзи га, вели, читати, па од њих двојице научи више слушајући, него цео дан код куће читајући. Илија је из оног кола ђака, које је данас изумрло, а и онда, у њихово време, провлачили су се из разреда у разред као — анахронизми. И онда, и после у животу, били су и остали несавременици, њи-