Otadžbina

САЊАЛО

77

хово друштво било је негде далеко испред њих, а они су овамо далеко позади храмуцали, наслонивши се обичво на каквог паметног и вредног члана из много позиијих нараштаЈа. И наш Илија беше тога рода ђак, и најрадије прибијаше се уз Милана,- а још впше уз Гргура. Али их ]е данас узалуд таио рећи вијао, није их стигао, па зловод.ан сврну у телалницу, да промене своју и сувише трошну обућу. Боже здравља, други пут. Биће прилике кад ће се и наш драги Илија већ појавити са својом улогом у даљем животу својих млађих другова. Гргур и Милан сиђоше доле Дунаву, одатле се лепом јеврејском улицом попеше на Калимегдан, који онда беше обрастао густом модро-зеленом травом. Леп јесењи дан, сунце сија као у сред лета, само блаже и пријатније Уморни прућише се по трави Милан легао потрбушке, годи му мека и свежа травица, одупр'о се лактовима о траву, а главу метнуо у шаке, гледа у бедеме градске, у кулу са мрским турским сатом, у низаме, који чувају стражу, или чуче и пуше на бедему, гледа. гледа, гледа, а у глави му се већ замећу мали и велики планови : како би се та проклета сорта дала избацити са српских бедема. А кад му се поглед оте на црвену заставу с белом звездом и месецом, сакри главу у један бусен траве пред собом, шкрипну зубма, стисну песнице и поче се клети у себи : «истераћемо вас, истерати ! в А Гргур дотле лежаше на леђима, и гледаше у ону страну неба, на којој у тај мах не горијаше сунце. Гледа у то безгранично плаветнило, гледа и сања, сања и гледа : види слике и лепе и нежне, слике багреношарне и чистозрачне, као освитак, као прозорје. Чини му се да чује далеки звон, струје певне и ветрне, еолову харФу, која тајанствено-чарним звуком извија најлепше песме српске и словенске, а иза те тамо харФе, у сунчаној