Otadžbina

Љ У В А В

79

Ветар ми је плаховито крило, Што ме носи у небеса право, Где сам раја милоте познав'о, Где ми сунце први зрак бацило. Све је моје, све то грлим, љубим, Срећу своју од туђе не двојим ; Несреће се с љубављу не бојим. Свете, небо ! Чујте, љубав трубим ; С њом удружен дворим је и служим Њом за мржњу сваку да с' одужим.

Ах како је лако сад грудима ; Како слатко овај зрак мирише : Неко миље сад ми душа дише ; Нека срећа срце обузима. Измирен сам са светом, са свима. Мржње, срџбе све се изгубише, Ни помисли на то нема више. Видим да је туна спас људима. Мир и смерност небеске су речи' Свака од њих боно срце лечи, Срећа туна сакривена лежи. Благо томе, који њих познаје, Ко им места у свом срцу даје, Благо томе, ко за малим тежи.

јЗ. ^ зории .