Otadžbina

78

Љ У Б А В

глорији, трепте Мушицки, Његуш, Штур и други знани и незнани великани српског и словенског парнаса. Обојица расту, једрају, постају, ходе истим путем, истим путем, али разним циљевима. Милан види пред собом путе храпаве и тамне и камените, Гргур стазе, поред којих мирише иајлепше пол.ско цвеће и ромони тихи, бистри планински поточићи. Милан — мисли, Гргур ? — да ли да кажемо, да наш „благонадеждни" Гргур — сања ? (Наставиће се)

Љ У Б А В. Знам љубити, знадем живота ми ; У љубав сам живот баш и мет'о : Премалеће, цвеКе, зима, лето, Све ме само, све на љубав мами. Живот би ми увео у чами, Кад са цвећем не бих се сусрет'о, Кад крај срца не би ми облето Дах љубави што ме јада брани. Колко велик видиш ми се, свете: Безграничну ја ти незнам краја, Дивим ти се као бајци дете. Дивни свете ! И великог тако, Гле, како те обухватам лако : Љубав ми те целога осваја.

Моја јесте зора, сунце мило Моје звезде, месец, небо илаво, Дан и ноћ и цвеће мирисаво, Што се љупко ливадом облило