Otadžbina

О НАСЛЕДНОМ ПРАВУ

129

Нстинитост овога причања Страбоновог потврђују обичаји, који су се још дуго послс инвазије Франачке одржали у покрајини -једној француској, тако званој рауз ћаз ^ие. 1Го општем праву Франачком према Феудалннм нринципима најстарији спн једино позван је бпо да продужи породицу, и он је једино наслеђивао родитеље своје. Код Баска, ко.ји су се чврсто држали старих обичаја својих, није могао ни овај наследни принцин чист, онакав какав је, да се утврди. У њих је вазда најстарије дете, па био то син или кћи, примало у наслеђе имаовпну родитеља својих. Ако би кћи то била, н.ој је само у дужност стављено, да се састара за издржање браће своје. Сем тога у том случају она се нигда није могла удати за најстаријега сина из друге куће, који је такође примао наслеђе од родитеља својих, но вазда за којег од млађих, који нити су што наследили, нити имају да наследе. У том случају деца су примала име матере своје, па н сам муж придавао је женино име уза своје. Овп обичаји, као што је то врло јасно, потичу из раније органнзације друштвене, у којој је само сродство по женској страни, као право сродство рачунато, а тиме се лепо потврђује и оно што Страбон ирича. Овакова превласт женскиња над мушкима, по тврђењу Бпхнерову, налази се и данас у некпх народа задње Индије. Неки пак држе шта више, да је ова превласт женскиња опште стање у првашњим епохама социјалпога живота, п да је удружење право баш тиме и започело, што се човек вољио одао у ропство женскињу' Но пређимо сад по овом кратком уметку на даљи развој наследннх идеја. У даљем току развијћа индивидуалисање особе и имаовине н.ене врши се беспрекидно, дајући према том и наследном праву вазда други тип. II ми већ видимо у грчком свету, да не руководи впше одредбе наследног права одржање породице, већ одржање имена покојникова, разуме се само увек, у колико је то могућс преко породице, која му је најближа. Крвна веза није овде једини принцип, на коме је наследно право засновано. И ми впднмо где се у Јелин! на место ириродне идентичности особа у породици појављује тако звани адонтивни систем, по којему сваки наследник мора најпре ступити у синовски одношај ирема покојнику, па тек онда да га наследи. И према томе у Јелина је сваки сматрао за прву бригу, да, ако деце нема, актом усиновљења добије сина, који ће постати наследник његов, а у једно очувати н име његово. Кад будемо подробније товорили о старом наслеђу јелинском, видећемо како се све урсдбе наследне у њих на овај основ своде. Па и Отаџбнна X, 37. 9