Otadžbina

130

о нас.1едном нрлву

сам тестамент јелински, који ннкако не носи на себи каравтер рим_ ског или дањашњег тестамента, нијв био друго нншта до гшсмени акт тога успновљења. Ми видимо дакле, да већ у грчком свету нородица и особа, борећи се о нревлад.ш значај, долазе у хармонију, истичући се обе нодједнако као водиље наследних принципа. Породица није још подвргнута, јер отац мора да остави деци или потомству својему имаовнну своју, а ако њих нема, он истина сам бира, кога ће на место сина узети_ и предатн му имаовину своју, али га тиме у јед_ ио, ако всћ у породици није, учинити чланом породичним. Особа даље истиче се још и у томе, што сама побуда главна наследном праву није интерес породице, но њен властити интерес. Наследник је позван да продужи н ако је могуће да овековечн име онога кога наслеђује. Овај снажан уплив личног интерес-а особе на наследно право најјасннје се у томе огледа, што како сваки наследник ступа у синовљи положај према оном кога наслеђује ; то они сродници који по природи самој не могу тај положај према покојнику заузети, као што су нпр. сви преци његови, не могу му бити нп наследннци. Продужена борба ова измеђ особе н породице најзад се потп-уно решава у римзком нраву, и то са свим у корист ове прве. Процес нндивидуалисања у старом Риму досеже врхунац свој. Породица која је негда била меродавпа за све установе друштвеног п правпог живота пада сад под неограничену вла.ст старешине својега — ра1;ег-а ГатШае. 0 каковим заједничким правима целокупне породице на имаовину не може овде битн ни помена. Јер не само породицп ништа не припада, већ и она сама припада старешини својему, који може чинити шта хоће са члановима њезиним. У свези са тим природно је да и за наследпо право губи она сваки даљи значај. Пеограинчена воља старешине у чијим је рукама и целокупна нмаовина не гасн се смрћу његовом - - не, она се продужава и даље по смрти, с непромењеном јачином својом. Сам пак овај појам неограничене воље, која и по смрти живи, жудећи за овековечењем, искључује и саму помисао на какова породична права па наслеђе. Воља покојникова једини је нзвор његов. II збиља ми видимо да Римљанин просто без икакова узрока лишава децу своју имаовнне своје, дајући је ономе коме он за добро нађе. Пикакове дужности према породу својему не стављају му ту какових гранпца. Израз ове неограничене субјективне вољс римске јесте тестаменат. »ТЈц 1е§аз8И;, На јиз ез1т«, веле XII табл., чиме јс карактерисана бескрајност индивидуалне воље у наследном праву. Овај