Otadžbina

132 О НАСЛЕДНОМ ПРАВУ као нродужење субјективне воље особине. Није то више прпродно продужење појединаца, које се остварава нородицом, гшти овековечење имена, које се постизава усињењем, то је обесмрћење субјективне воље као воље, која даје себи бића у тестаменту и образује тако суштину римског паследног права. 11о ова неограничена воља ипдивидуална, која се чисто руга свим дужностима према породицн, и нарочито према гтороду, није се могла дуго у целини одржати ни у самоме Риму. Неогранпчена <власг старешине, породичног губи много од силе своје у даљем току развијћа државе римске. А исто тако са самим опадањем те власти оиада заједно и она бескрајна воља, која је била једини основ наследном ираву римском. Породица дотле потпуно угушена и ионпштена почиње мало 110 мало да се издиже, уносећи у све правне установе, па и у наследно право многе принциие у духу и интересу својему. Наследни систем ћопогит роазезш, који претори истављају ца супрот цпвилном праву, и ако у главном задржава главни основ и облик наслеђа римског — тестаменат, ирожман је ииак овим интересима породичним, дајући бар онда кад тестамента нема наслеђе свима сродницима, па били они под влашћу покојниковом или не, па били они агнати или когнати. Не смејући да нападну још вољу индивидуалну у суштини њезиној, у тестаменту, управљају претори напад свој најпре на допуну његову, на интестатс.;о наслеђе, тражећи да бар њега осигурају за породицу. И борба ова два с^стема води се беспрекидно кроз читаву историју римску, док се најзад не сврши победом овог другог. Преторски систем, који нпје ништа друго бно до узакоњени принципи што се у току векова развијају у обичајима народа римског, иродире најзад и у право цпвилно нраво, које такође признаје неким когнатима права на наслеђе. Прва је бреша била учињена и сад је већ лакше ишло. Ред је био дошао и на тестаменат да се и њему поставе извесне границе. II најзад ми видимо у Јустинијановом праву и ту цељ постигнуту увођењем нужног наслеђа, које стављајући границе вољи особиној оставља се као нека средина измеђ ње и породице. Основни појам овог Јустинијановог наследног права, у кратко изложен ово је: Пренос имаовине са једне особе на другу или наслеђе има основ свој у вољи особе која је једино у неколико ограничена природним дужностима измеђ предака и потомака узајамно. С тога је и по њему тестаменат као израз воље најглавшци део наслеђа, и важност његова неоспорна је, разуме се у колико се нс коси са природним дужностима, које су обележене у нужном наслеђу. Ио ако воља није изражена, т. ј. ако покојник не остави