Otadžbina

О НАСЛЕДНОМ ПРАВУ

133

тестамента, онда се пренос имаовнне вршп са обзиром на ириродпе наклоности покојникове, које би једино и његову вољу руководиле, т . ј. наслеђе се преноси онако, како се мисли да би тај пренос покојник сам уредио, да је успео да тестаменат напише. Како се пак увек мора нагађати, да је највећа љубав покојникова падала на породицу његову, то се и пренос имаовине и врши тада на чланове породичне и то редом према близини сродства, без икаквог обзнра на полну разлику измеђ сродника, јер она ни мало сад и не може утицати на сродничку љубав и наклоност. Ето ове су идеје о наслеђу последња реч у правном развоју његовом у старом Риму, чија су стварања на правном пољу у многоме остала и дапас ненадмашна. Кад у V веку по Хр. за велике сеобе народа паде са свим 1'и.м н западна империја под тешким ударцима варварских германских племена, а источни део њен са новим својим Римом — Цариградом, притешњен Словенима изгуби у брзо свој космополитски значај, претворив се у просту ново-грчку (ромејску) царевпну онда се на место њих на позорпнцн историјској п јављају ново склопљене ђерманске и словенске државе, које су разуме се стале да живе својим народним животом, управљајући сс такође и својим властитим обичајима правним. Својипа у њих још је тада стајала на ступњу оптте породичне својине, која непроменпто прелази са покољења на иокољење, а по томе и наследно право, у колико оно ту места може имати засновано је једпно бнло иа крвној вези измеђ чланова породичнпх. Али живаљ римски, и ако изгубив своју политичну превласт, остао је вазда културно надноћннји од сурових и необразованих ђерманских н словенскнх племена. Ова културна превласт брзо изби.ја на површину и то у толико јаче, у колико је елеменат рнмскп у разним провинцијама огромне царевине пређашње бројно већп и сиажнији био. Језик, начин живота, домаћи и правни обичаји и разне установе брзо у многоме подлежу овом на-дмоћном упливу. II германска племена што завојеваше у бурнпм данима сеобе народне Италнју, Шпаппју с Португалијом и јужну Галију, постају на брзо у велико романнзована у сваком погледу. Ио овај уплив Рима на варварске, нарочито на ђерманске народе не шири се само дотле. Ширење хришћанства пренело је њсга п даље на остале народе, од којих је римски живаљ и оувише удаљен био. Ни сама стара иостојбина многобројних германских племсна, данашња Иемачка, ни удаљена Скандинавска полуострва нису остала недирнута овим упливом. Црква хришћанска, примив језик