Otadžbina

138

О НАСЛЕДНОМ ПРАВУ

нризнати, да је ваљало чинити онако, као што је чињено, и ннкако друкче, ако је се хтело на успех да рачуна. И одиста успех је био сјајан. Ма колико да је јака доцннје била реакцнја, ипак она се никад није усудила да подигне из прашине оне многе средњевековпе установе, што их је гњев народњи смрвио. И ако је се доцније све до данас у многом одступало од оних принципа, које је револуција истакла, опет се никад нпје смело да дпрне у суштину њихову. Феуде већ покрива тама прошлости. Законц револуције, п ако су само у Францеској влада.ш, као један део револуцмонарнога духа, продрли су упливом сво.јим у све културне народе н оставн.ш трага у жнвоту њиховом. 1804 год. изишла је за владе конзулата дуго припремана прва редакција Сос1е ст1-а. Францеска, која се још од половине 18 века силно истиче као покретач идеја, и коју су само с' тога п револуционе идеје непосредно иренороднле, природно је, да и на правном пољу даде и на даље прве импулсе. Овај законик постао је одиста или непоредни извор пли главнн модел свију модерних законодавстава. Законик Наполеонов долазећи у време, кад је плам идеја револуционарних почео да се гаси, а на место њих да се уводи пови ред друштвени, одстугшо је доста од правних принципа револуцијоних, сматрајући их као излив претерано успламтелог духа револуционог. Но не смејући као што помеиусмо ни тад ни доцније да се усудп да дигне оборену старину, држао је се у главном већином у кругу њених идеја правних. У наследном праву пак, којим се ми овде једино забављамо, задржавајући доста главних принципа, које је револуција створила или ожпвела, у самој основи наследњој одстуиио је од њега, прпшав старом најуздигнутијем извору правнога развитка, Јустшшјановом праву, које је дајући споредан значај принципу дужности сродничке, у главном се основало на нринципу слободне индивидуалне воље, стопљење за револуције са општом вољом тада једпно меродавном. И законик Наполеонов у суштини основне идеје своје слабо одступа од Јустинијановог права. Ми видимо у њему тестаментарно, нужно н интестатска наслеђа, где заузимају једни према другом исти онај међусобнп положај, који им је још Јустинијан дао. Оваки је слободан да имање своје завешта, коме му је драго. само ако се то не коси са дужностима према својим потомцима и прецима, са нужним наслеђем. Ако пак тестамента нема, наступа онда тек интестатско наслеђе засновано на крвној вези породичној, која је најсигурније мерило за ириродну љубав и наклоност. У