Otadžbina

О НАСЛЕДНОМ ПРАВУ

139

регулисању којим ће редом ноједине врсте сродника наслеђивати, разлике се од римског права находе. Заман су се редактори Францескога права цивплног трудпли да докажу како несу прекинуте везе са основним принципом револуционог права, које је интестатско право уздигло на први ступањ. Карактер је његов у ствари опакав, како смо ми мало час изложили. Јер у самој ствари никакове битне разлике од Јустинијановог права нема у томе кад се каже, да је интестатско наслеђе оишти, идејални тестаменат, и да су приватни тестамептп појединаца од н,ега — ствар је једна иста, кад ти изнимци само имају вазда превагу над општом поставом, и кад су они — изузев поменуто ограничење нужним наслеђем — вазда дозвољени. Оиа пак превага, коју Францеско право даје интестатским наследницима над тестаментарним, стављајући их на неки виши ранг, више је гола Формалност, која и ако додуше ослобођава интестатског наследника од такса наследних, које тестаментарни плаћа, ипак зато у суштину наследног система нн најмање не задире. Све укупно одредбе, које се овим питањем баве, ма колико разнолике дефиниције оне изазивале, нису у стању, да други тип даду наследном ираву цпвилног законика Францеског. Као што рекосмо мало час овај је законик Францески био у главном или извор или модел свију модерних законодавстава европских. Основи наследног права у огромне су већине истоветни са његовима. А на ону Формалну разполикост, што су неки од њих, као н. нр. немачко поставили исту деФиницију, да је наслеђе интестатско, уздигнуто на ступањ пдејалног тестамента, старије и павније од тестаментарног ; а други напротив као н. пр. аустријско примили са идејом и праву деФиницију римског наследног права, не треба се овде ни обзирати •— то су голе Форме, које у суштину не задиру. Деветиајсти век вратио је се са својим наследним системима Јустинијановом праву, и још до данас нијеучињен ни један озбиљан корак у напред. Па и сами теоријски погледи на право наслеђивања, ма колико да су разнолики, кад је говора о потнуној, почасној или никаквој егзистенцији његовој, ипак велика већнпа оних, који наследно право усвајају као нужну установу социјалног жнвота, не удаљава се у основп од овог постављеног римског нринципа, као основе наследног права. Разноврсност међ њима тек се јавља у нитањима, на који би се начин извршнло конзеквентнцје извођене овог принципа, а сем тога и докле се основи његови с поуздањем могу применити на закона права појединих врста сродника. ■