Otadžbina

144

О НЛСЛЕДНОМ ПРАВУ

првом месту утиче на развитак његов. С тога у њему и није наследњи ред онако потчињен упливу разних околности, које у одређивању близине сродства онако паралишу природни појам крвне везе, као што је то н. пр. у Индији са религиозном дужношКу приношења жртве. Наследни ред мојсијевског права саопштен је само на једном месту Пентатеуса. Покојника наслеђују синови његови који искључују кћери и то тако, да. је најстарији добијао вазда два а остала браћа само јсдан део. Кад пак пема синова, нозива Мојсеј кћери на наслеђе, реФормишући стари обичај, по коме су њих и стричеви и остали рођаци искључивали из наслеђа. РеФорма ова у закону Мојсијевом скопчана је са једном заппмл.ивом анегдотом. »По смрти ЗелаФида«, прича свето писмо, »који не остави но себи мушва порода но само кћери, кад браћа његова заузеше сву имаовину му, стану кћзрн његове захтевати да и оне што од наслеђа добију. »Зашто, говораху, да име оца нашега пропадне у породу његову, па и ако оп синова нема ? Зашто к'о п нама не дате по један део имања његова ? II Мојсеј, вели се даље, изнесе ову ствар пред Господа. И Господ му рече: Кћери ЗелаФидове имају право. Треба и њема да да.м део један међу стричевима њиховим ; нека оне наследе оца својега. II реци синовима израиљевим, да вазда треба да наследе кћери опога, који умре без мушка порода.« Ако лп није ни женске деце остало по нокојпику, онда наслеђе припада или, како се вели у св. писму, прећи, стричевима његовим. И то је све што Мојсејево право о наслеђу садржава. Као што се види међу наследницима Мојсијево право нигде не помиње претке па ни самога оца покојникова но скаче са деце на браћу рођену, а са браће на стричеве његове. Неки од испитивача, па и сам Ганс, сматрају ово као непотпуност и чуде се, како је се мог.10 тако што мимоићи. По ово ће сигурно бити из тога Јзрока, што је по Мојсијевом праву, где су принципи породични чисти били, све оно што је син за живота очева стекао и очево било, и да син за живота његова нигде ништа иије ни имао као оделиту своју властитост ; ово се мишљење и тим још више потврђује, што Библија нигде не помиње што о засебној имаовини —■ ресићит-у — дечијем.

(НАСТАВИКК СЕ)