Otadžbina

146

КЊИЖЕВНИ ЛРЕГЛЕД

Испитиваоци нове српске књижевностн готово сви сложно деле време од Доситија Обрадовића — или од 1783 г. — до данас, по литерарним правцима, у три одсека : од 1783 г. до 1814 г. од 1814 — 1847 г. и од 1847 до наших дана или, боље, до 1870 г. У другом одсеку главни је преставник Вук Караџић. Испитати рад и значај Вуков у новој срп. књижевносги значи испитати историју њена 33-годишњега живота, историју другог одсека, а уједно осветлнти и појаве трећег јој одсека. Пошто се пак други одсек не може разумети ако се бе зна шта је пред њим било — ради чега је и писац књиге, о којој се говори, одредио I главу јстр. 1 — 37) прегледу нове срп. књижевности до Вука — то излази, да бп потпуно и свестрано написана студија о животу, раду и значају В. Караџића у сри. књижевности била уједно и мала слика нове срп. књижевности. Тако се увек испитивањем знатннјих историских момената испитују и осветљују читави периоди историски. Г1о овоме се види колико је важна, али н тешка, тема : рад и зпачај 13. Караџића у срп. књижевности. Ма да се о њој доста иисало у сриској књижевности, ма да већ има читав низ биограФија, биограФских фрагмената п монограФија о Вуку, ипак је истина што писац вели, да није потпуно осветљено време Вуково и сав ироцес новога књиж. развитка. Али ако немамо потнуне историје тога процеса, резултати су нам добро познатп н значај В. Караџића у иовој срп. књижевностп не можс више бпти спорио иитање. Од нових студија о овом питању може се очекиватп само дубље историеко испитивање узрока и последица, пспитивање неиспитаних и необјашњених појединости и, нрема свему томе, јасније излагање недавне књижевне прошлостп наше. Дело Г1. Кулаковскога је у овом погледу драгоцеп прилог нсторији пове срп. књижевности, тим дражи, што нам је послан из богате братске руске књижевности, која све обилатија истраживања чини на пољу историје и језика словенских народа. П. Кулаковски је проучио не само оно, што је писано о Вуку и његову времену у срп. књижевности, словенским и другим књижевностнма, као и дела Вукова, него је марљиво и похвалним трудом проучавао и саму срп. књижевност Вукова и ранијега времена. Можда би извори његови могли и потпунији бити, али је студија његова свакојако — и у том тогледу — најпотпуннја монограФија о В. Караџићу, што је до данас има, и — још једном велим — лен прилог историји нове срп. књпжевности. Мислећи овако у опште о овој књизи морам казати, да се не могу сложити с неким мислима пишчевим, које, чинп ми се, ни у самом делу не стоје чврсто према изнесеним у њему истор. чи-