Otadžbina

КЊИЖЕВНИ ПРБГЛЕД

н,еницама. Гледајући један низ појава нове српске књижевности писац, Док је још код тих појава, исказује свој суд о њима тачпо, онако као што су га исказали најбољп српски и словенски сматраоци, и ири том често новим аргументима утврђено већ мишљење подупире или негдашње криве назоре обара. Алисеончесто одмиче одпојава и чињевица, и онда исказује мпсли супротне онима, које је већ бно исказао, п приступа назорима, које је већ обарао. Тако се бар чини, као да је писац још пре проучавања --и.шодмах при првом проучавању — имао већ готово мишљење о неким главним странама свога предмета и као да му се то мишљење, наметљиво као сваки први утисак, наметало после вазда кад би се год одмакао мало од чињеница и појава, које је испитивао. Павешћу одмах примере. Још у предговору каже писац, да од времена Взжова слабе свезе између руске н срнске књижевностн и да утицај руске књижевности узмиче испред утицаја страних књижевности. У главп II (стр. 37 —179) у којој је управо биограФија Вукова (ова је глава највећа и најбоља пзрађена), тек што је испричао о животу и првом књиж. раду Вукову, вели : »Као што се Шпшкову и руским пристаоцима словенштине морао учинити и учинио опасан Карамзинов језик н књиж. рад, — тако су, и можда разложније, могли нападатн на Караџића, који прекидс све односе између српске и руске књижевности и свезе срп. језика са словенско-руским, пристаоцп славено-сербске школе и српски родољуби, који виђаху да им спас иародности може бити само у тесној свези с руском књижевношћу и рускпм животом, што нм беше оличено у православљу и руској црквеној књизи« (стр. 76.) II отпоче се, ве.ш, жесток бој и сврши се победом' Вуковом, »н ако, може бити, не на срећу српске пародности, одвећ слабе, да се одржн испред навале нсмачко-ђерманске« (стр. 77.) .... «У оно време су сасвим јасно видели и сви ондашњи књижевници, да ће сри. књпжевност, прекинувши -с језиком црквене и руске књиге, изгубити ону чврсту основу, на којој је дотле стајала и да ће бити остављена сама себн .... Да се у срп. књ.ижевности нашао какав законодавац језика, као што су бмлн Ломоносов и Карамзин у руској, — нема сумње,израдио бп се одређен књпжевни језик на оној основи, на којој се развпо руски, п српска се књижевност не би тако разишла с руском, као што је то било после победе реторама Караџићевих» (стр. 136). Али је та победа, велн, скуло стала. «Она је продала срп. књижевност и у наше време врло слабу и бедну, свима случајностима, пустивши је без заштнте пред силни утицај западно-европских књиже10 *