Otadžbina

17(5

П Р Е К О Г Р А II Ц Ц Е

Најпре онај хаос који био у ЈМорави пооле наше катастроФе на Ђунпсу. . . . Руски су добровољци викали да су Срби кукавице да свп бегају, да је за то све пропало, а заборављаху да су се српски сељаци, који немађаху ни појма о модерном ратовању, који немађаху ни одела ни обуће како треба, са три сорте пушака, међу којима половина беше опредњача, са по једним а највише 2. оФицира на бригаду, тукли два месеца са свигиЈ сами против целокупне силе турскога царства, заборављаху да у првој половини рата ти сељаци не беху сами изгубили толико колпко су изгубили са оне три хиљаде и сто руских добровољаца у друштву. .. С друге стране ми смо сву несрећу хтели да свалимо на руске оФицире и добровољце, на њихово непознавање нашега народа и језика, на њихово разграбљавање најважнијих команада, са којима несу умели ништа учинити, на њпхово пијанство и т. д, а заборавл^асмо да нам за неуспех на Мрамору, на Јавору и на Бељини није био никакав руски добровољац крив, заборављасмо на оне дивне официре руске који су својом крвљу бранили нашу земљу као да јз њихова сопствена отаџбина, заборављаомо шта би од наших 13 хиљада рањеника било да нам несу притрчали у помоћ руски лекари са потпуно спремљеним болницама, са грдним новчаним срествима. Несрећа која нас беше снашла беше тако велика, да ни ми, ни руски добровољци у нашој средини, не бесмо у стању да један о другом објективно мислимо, сваки је на другоме видео само ружне стране, о добрима није хтео ни да чује. Настадоше трења којима краја не беше док сви добровољци руски не одоше из Србије. Ја нећу да цртам детаље из те периоде, и ако су ми још врло живи у сећању, јер сам срећан што је та периода прошла. Једно ми се чини а то је, да се у нашој несрећн несмо показали велики и узвишени, према слабостима руских добровољаца, те се тако несмо растали