Otadžbina

ii р е К о г р А н ii ц е

177

к ао што би приличило браћи ио крви, по вери и по ратн ом побратимству. Јер п да нису многи од тпх руских добровољаца били дивни, поштени и одушевљени Словени, и да нас није цела Русија пома^ала свачим су чим је само могла, опа једна реч пара рускога, којом је зауставио победничку војску Турску на внсу Св Нестора, кад је наша главна снага била сломљена у тој неравној борби — та једна реч, требало би да нас побуди, да савршено игн,орпшемо све лоше особине руских доброволЈаца код нас. До душе и на руској страни чињено је много погрешака. Људи који не впде далеко, навели су цара ослободиоца да у Кремљу пред скупљеном великом властелом московском изговори неколико речи о српскоме народу, које он после онако огромних напрезања у години 1876, за цело није заслужио. Једна државица од једног мплиона становништва сточарског и тежачког, диже на ноге војску од преко 150,000 (према тој сразмери Русија бн требала да крене 12 милиона војника), пздржава је у рату реквизицијом по истим кућама, које су дале свака по једног а неке и по влше војника, бори се противу тридесет пута веће силе четири месеца, жртвује поред свог благостања, 25 — 80,000 својих грађана (које мртвих, које рањених, којеболесних), три своја округа све то за једну трансцеденталну идеју „да помогне угњетеној браћи» и за све то добпја као награду пресуду да се (( о Србима, на жалост, не може рећи то исто што о Црногорцнма.» . . . После таквих незаслужених прекора одонуд од куда им се српски народ најмање надао, није нп чудо што благодарност за учињену услугу после ђуниске катастроФе, беше малаксала ..... Србија беше тешко рањена. . Њој бегие апсолутно нужно да почијне, да дахне душом; да превије своје ране. Није дакле чудо што беше свуда настала грозничава жеђ за миром, што је велика народна скупштина за неОтаџбина X, 38. 12