Otadžbina

XI I 3 -А. П^П

Под маховином, тужан и опао Порушен лежи некадашњи храм У злату негда трепетом је сјао А сад га бршљан препокрива сам. Светиња скромна скривена од света, Пегдашњу прошлост прпповеда сад Ружици дивл^ој што покрај ње цвета, Негдашњу прошлост, а данашњи јад. Ту двери беху, сад их више није Разорен олгар спава вечни сан На њему гњездо црни гавран вије И гракћућ' здравља одбегнули дан. Ту никог нема и очева светих Овде се давно затро тихи ход ; У пустом храму уздахнеш ли само Стократном јеком одјекује свод. * Нисам ли и ја у самоћи овој Ко што је овај напуштени храм Кога су људи оставили давно Под правом да се заборави сам ! Угашен жижак чека руку ону Што му је негда додавала зрак Ал' гавран црни са олтара тужног Весело гракћућ здрави густи мрак ! 12. Марта 1882 год. Врање.

драгутин ј Ј. |4 х лијћ .