Otadžbina

СКУПШТИПСКИ ИЗБОРИ

229

Веше већ здраво доцкан, и гг. Тапмен и Снадгрео спаваху веК у велике у најудаљенијпм собама «Г1ауноВ им» кад су и ова друа два наша пријатеља легла да спавају. Сан бп брзо савладао г. УинкЈа, али његово срце беше сувише раздрагано, п кад је нај?ад заспао и постао без осећања за све што је земаљско, трептијагге слииа дражесне госпоће Потовице пепрестано пред његовом уобразиљом. Ларма п дрека која је по улицама сутра дан настала беше у стању да отера и из душе најромантитпчнијег сањала сваку мисао, која не би била у свези са бурним избором народног посланика за скупштину. Удараие добоша, трештање труба, дрека људска, топот коњски, све то беше почело у прво (витање на свнма улицама; случајни судари међу предстражама противничких партија који се већ овде-опде дешаваху, придавали су само више живота спреми за борбу. — Шта је, Сем — рече г. Ппквик који се већ беше обукао кад његов слуга }ђе у собу — је ли већ све оживело ? — Дивота господине — рече г. Уелер — наши се већ скупљају код „варошког грба» и урлају тако да су већ сви промукли. — Шта велиш — рече г. Пиквик — јесу ли људи одушевл.ени за своја начела? — Таквог одушевљења ја још нпкада видео несам! — Силно, ха ? — рече г. Пиквик. — Нечовечно — одговори Сем — Ја у мом животу несам видео да људи могу толико појести н попити. Чудо ми је како их није страх да ће пући од ждорања. — То је само злоупотреба доброћудности овдашње отмене класе. — рече г. Пиквик. — Вероватно — осече се г. Уелер. — Мора да су бпрачи врло фини отреснн, свежи људп! — рече г. Пнквик погледавшн кроз прозор.