Otadžbina

236

СКУПШТШ1СКИ ИЗБОРИ

У средини беше место за кмета и његово званично особље. од кога један, дебели биров кетенсвилски, непрестано млаташе некаквом грдном клепетушом да ућутка ларму. За то време г. Хорације Фицкан и многопоштовани Самујел Сламки, са смерно прекрштеним рукама на прсима, клањаху на све стране поздрављајући оно море од људских глава, које беше поплавило грдну пијацу, и из -кога беснијаше права бура од одушевљенпх усклика, псовака, дреке и врискања, бура која би каквом земљетресу на част служила, — Ено тамо горе нашег Уинкла! — рече г. Тапмен, чупнувши свога прпјатеља за рукав — Где? — питаше г. Пиквик па намести своје наочари, које је срећом дотле држао у џепу — Тамо, рече Тапмен, на крову оне куће! И заиста на томе крову , у иекаквом пространом олуку од тенећке сеђаху са свим комотно г. Уинкл и госпођа Потовица и у знак да су и они видели наше пријатеље стадоше махати марамом. Да би на ову учтивост одговорио, г. Пиквик стаде бацати руком на кров неколико пољубаца. Како свечаност још не беше отпочела, а беспослена гомила воли да се шали, то је та невина мимика г. Пиквика изазвала одмах гомилу да се с њиме забави. — Виш тп маторога кешу — викну један глас из гомиле — загледао се у женскадију ! Гле ти њега ! — 0, ти оседели зликовче! — одјекну други глас. — Не види већ ништа без наочари, а опет намигује удатим женама! — викну трећи глас. — Гледај само како је укрљештио очима, како пиљи ко маче у жижак! — викну четврти глас. — Море припазидер ти Поте мало на твоју женицу! викну пети глас, на што цела светина гракну у смеј. Како ова задиркивања стадоше допуњавати још и пакосним упоређењима између г. Пиквика и некаквог