Otadžbina

Н А ПРЕСТОЛУ

395

постати досадаи; ко хоће да се допада, тај не треба да се намеће ! Ирма се са гим саглашаваше али она опази да је лекар нарочито окренуо разговор од онога што је хтела казати, па рече враголасто. —■ Је л'те молим, кад човек погрешно коракне, може да се при томе повреди ? — На сваки начин ! — Е па видите и краљица хоће да учини један корак при чему се може тако повредити да јој бољка постане неизлечива. — Ја бих волео. .. — Ах, ви би во^ели. Кад год то рекнете ви имате да карате — Погодили сте. Ја бих волео кад би ви оставили краљици да сама своје тајне новерава. Ја сам држао да сте ви пријатељица краљичина ? — То и јесам ! — Добро, па како сам јутрос ваш духовник, хоћу да вас још за нешто опоменем. Ви сте у опасности да постанете једна од оних дама које имају саме пријател^е а ни једну пријатељицу ! — Зар је то опасно ? — На сваки начин. Ви морате имати макар једну пријатељицу, иначе је у вашој организацији једна махна. Таква усамљеност даје са свим погрешан правац, води свесном или нехотичном прецењивању себе самог. Ако код толиких дама на двору не умеднете наћи себи пријатељицу, онда сте ви сами криви ! — Али ваљда једног пријатеља смем имати, једног пријатеља као што сте ви ? — Ја вам не желим бољега ! Ирма иђаше поред лекара. Тако дођоше на ливаду пред дворцем. — Знате ли да се ова ливада сваке суботе Фризира новом травом ? — поче опет Ирма.