Otadžbina

НА ПРЕСТОЛУ

397

глас грОФице Ирменгарде Вилденортске, која певаше да се разлегало чак до у долину. — И Еберхард је некада дивно певао ! — рече лични лекар и упути се такође к дворцу. На један пут он се трже. Свештеник којм те јутрос у капели служио уђе такође у музичку салу. Јутрос беше такп лепо и тихо, недогледна природа беше тако срећна сама собом; све се зелени , расте и напредује из свога корена, и само људи измишљају себи нове невоље. Да ли је могућно да је несташна гроФица добро видела ? Али за што би опет Краљица напуштала веру у којој се родила, веру својих предака ? Лични лекар седе у једну сеницу и стаде читати свог Хорација. Пре ручка стигао је дворски лекар , а баш кад се седало за сто, одјурио је на дворским колима право у планине. У вече истога дана — беше ведра звездана ноћ вратио се цео двор у престоницу, јер сутра дан имао је да се полаже камен темељац новом здању за арсенал и то са великим војничким свечаностима. III Звона јечаху гласно и одјекиваху са стрмих брегова разлежући се преко мириог зеленог огледала великог планинског језера, у коме се огледаху шуме и стене са његових обала и ведро плаво небо над њим. Из усамл^ене цркве крај горњега краја излажаху људи. Мушкарци намештаху своје шиљате шешире окићене разним перјем, па онда је сваки вадио лушу из џепа и кресао ватру да зап^ли по један дуван ; жене опет имађаху ваздан по нешто да поправе на својим хаљинама, да углачају кецељу, да на ново вежу мараме и траке. Иза иоследњих баба , које су свагда најдуже у цркви, изађе још један млад пар људи, жена висока