Otadžbina

40/

Н А ПРЕСТОЛУ

шта да ради, куда да се дене. Али чекај, ено стуба прислоњених уза трешњу, он се одмах попе на дрво па једе ли трешње, једе, а све му се чини да то не једе он, већ као да неком другом даје ; он чисто не зна ни где је, ни ко је, и чиии му се као да су га неке враџбине везале за ту трешњу па не ће моћи сићи више с ње. Поред куће пролазио је телеграф; њогова жица беше затегнута баш уза саму трешњу. Ханс се загледа у телеграФску жицу као да је моли нека јави целом свету да он сад има ћерку. Њему беше тако мило кад виде неколнко ластавица и косова где чуче на телеграФској жици па климну главом и рече : Седите ви слободно, не ћу ја вама ништа. Тако је он седео, јео трешње и гледао — Бог те иита колико. На један пут викну из куће стара мајка. — Хансе, зове те жена ! Он одмах сиђе и кад уђе у собу а његова жена прсну у смеј. Уста му беху модра а образи умрл.ани од трешњевог сока. — Зар тако, је ли? — викну млада мајка — једеш трешње кришом, а мени да не остане зар ни једна на дрвету ? — .Га ћу ти донети стубе у собу, па ћеш бити сигурна да их више не ћу ни дирнути. Весели смеј разлегао се у кућици крај језера док је не обасјаше месец и звезде. Ноћас је сву ноћ горела свећа у соби ; млада мајка заспа на скоро тихо и срећна, само се дете мало мешкољило али га брзо умирише. Само је стара мајка бдила. Она је само ко бајаги била легла, али је брзо устала, примакла столичицу детињој колевци па села. Сјајаа звезда трептала је над кућицом, а унутра у соби блистао је на мајчином лицу осећај тако исто недостижан као и онај звездани сјај. Дете је посуало