Otadžbina

НА ПРЕСТОЛУ 401 издржале много пентрање по брдима. Он је снаашо корачао поред кола, најзад викну — Хвала Богу, стигосмо ! Кућица беше крај језера, око ње баштица. Једна старица која се беше наслонила на ограду викну — Гле, та ти ми се чак и возаш ? — Шта ћу, мајко — рече жена и много благодарећи опрости са доктором. Ханс помилова коња у знак своје благодарности што му је довез'о жену. — Е, а ја сад одмах одох Анамирли — рече он још пред вратима — оставите ми што за јело ! — Немој, најпре заједно да ручамо и ја сам гладна — викну жена па спреми свој шешир, капут и молитвеник. Она беше лепа, имађаше обло, пуно ведро лице, уоквирено јаким плетеницама плаве косе. Она је с муком одседела за столом само да с мајком и мужем заједно руча. Али муж је ипак с последњем залогајем у уст'ма морао отрчати по бабицу. Беше већ крајње време кад Анамирла стиже. Још несу кокоши ни селе а у кући је квечало дете — плавокоса девојчица. Ханс управо није знао шта ће да ради од радости — та он управо и није љуцки ручао, није имао каде,, а од кад је то било да је он ручао. Та то је било још онда кад он још није био отац, од тога је прошло толико сахата, толико година, тако је то давно било. Он одфикари комадину хлеба па оде у авлију. Тамо цвркутаху тице гако весело, а косови као да му говоре нешто. С( На, вама ћу и да дам, и ви треба да знате да сам ја добио кћер на још какву, родила се лицем на свету недељу" сву средину издроби тицама а коре завитла те у језеро. «Ето и вама рибе, ви нас храните. данас хоћу ја вас да храним". Он би волео да је могао целом свету да учини неко добро, али око њега не беше никога који би га за нешто замолпо, па сада није знао