Otadžbina

408

Н А ПРЕСТОЛУ

— Та сам би себе тук'о, како сам могао бити тако глуп. Та нашао сам мајку природу и то ону апсолутну, као што имађаше обичај рећи наш проФесор Генитивус ударајући песницом о кадетру. Оди' вамо ! И одвезоше се право језеру V. Беше опет недеља, и у колеби крај језера беше пуно посла. Кумови и кумице беху се искупиле и кад је први пуг зазвонило у цркву, крену се из колебе читава литија. Напред је ишла стара мајка носећи дете у меком јастуку који беше покривен белим застором ; за за њом поносити отац са китом цвећа на грудима, поред овога кум и госпођа кројачевица Шнековица са још неколико жена. Кад пођоше удружи се с њима и један мали белокоси пуша од 5 година. — А куда ћеш ти то Валдле? — упита га Ханс. Дете не одгори иишта , већ Шнековица узе га за руку и рече му «Хајде ти жими с нама" па онда се окрете Хансу «А што тераш дете ? Та то је срећно знамење кад на крштења девојчице пође и какав дечак. То се предсказује да ће девојчица брзо добити ђувегију, па ко зна ? . . Ханс мораде да се смеје како се већ сада помишља на удају његове кћери. Литија оде мирно путем. Догоди се још једно добро знамење ; једна ласта пролете баш преко стара-мајке и детета : баба сада разапе велики црвени штит да заштити дете од сунца. Валпургу не пустише још да иде у цркву; рекоше то' је за њу још далеко ; морала је остати код куће. Њена другарица, она девојка што је прошле недеље хтела де изврне краљичину молитву, оста с њоме. Валпурга је седела у мајкиној наслоњачи, па кроз прозор који беше начичкан лалом, рузмарином и другим цвећем