Otadžbina

Н А ПРЕСТОЛУ

409

гледаше језеро и плаво небо прислушкујући јеку црквених звона. — Сада моје дете пође први пут у широки свет — рече она — а ја нисам с љиме. Тако ће бити кад пођем и на онај свет, онда више никада не ћу бити код њега. А мени се све чини да је дете ту, код мене! — Бог с тобом што си ти баш данас тако жалостива - рече јој другарица — Ако је то тако свакој удатој жени, ја се богме не ћу ни удавати ! — Иди, молим те — рече Валпурга кратко ; ко вели јасно је шта је она хтела рећи. — Нисам ја жалостива. Мени се све чини као да сам се ја с мојим дететом још један пут родила. Ја не знам шта ми је али ја нисам више она која сам била. Помисли само, од како знам за се нисам никада тако мирно лежала као ову недељу дана. Лепо лежим тако , не радим ништа , а ' здрава сам ништа ми није, па тако само мислим, спавам, пробудим се, подојим дете, а други ми носе све што ми треба . . . Толико сам ти размишљала, као да сам седам година била сама самцита у некаквој пустињи; чини ми се могла би и дан и ноћ причати . . . Шта је то? застаде она на један пут — пројури нешто кроза ме као да се цела кућа затресла ! •• - Ја нисам ништа осетила. Ух, каква си у лицу да се човек од тебе уплаши. Хајде да певамо, да видимо јеси ли ти још најбоља певачица међ нама ! Другарица није ала мира док Валпурга није запевала, али она брзо прекиде своју песму ; Стазија поче другу песму. али она се не допаде Валпурзи; данас јој се ни једна песма није допадала. „Хајде, буди мирна — молила је најзад. — Остави те гвоје песме. Ја не ћу сада ништа». Зазвони звоно. Обе беху ућутале. Мало после рече другарица :