Otadžbina

Н А II Р Е С Т О Л У

419

Ханс није могао ни да бекне. Али да је могао говорити, видели би како би он сад паметно и разложно говорио. Овако само је гледао у свој шешир као да је у њему нсписано све што му се по глави врзе. Па онда извади своју плаву мараму из џепа и стаде је увија^и као да ће од ње лопту да гради. Када Ханс ништа не рече, Валпурга настави. — Оно управо ја и не треба да теби говорим да ти пресуђујеш, јер ја сам детиња мајка, ја сам жена, и ја . . . ако пођем . . . морам знати могу ли . . . и за цело могу ... и ја ћу већ срце стегнути да не наудим ни моме детету, ни оном другом ... и . .. и . . . ево моје руке, господине. Ја пристајем. Свима, који беху у собп, чисто лакну нешто. Ханс осети да му нешто игра пред очима и да га у гуши нешто стеже. Да би се помогао он попи на душак. још једну чашу вина и заглаби још једно парче колача. Буди Бог с нама какав је то дан ! Та да хоће ти странци да оду да се што топло руча ; ово се јутро отегло ко гладна година. Оба лекара преговараху живо са Валпургом и она им даде реч да се не ће кидати и тужити ; чега се она једном прими то ће за цело извести до краја; Бог ће помоћи да се њено дете очува, а већ за краљево дете она ће се бринути „можете се на ме ослонити» понављаше неколико пута. Сада, када беше прегла на једну страну, у те жене показа се чудновата снага. Она зовну мајку своју с дететом па јој каза све шта је и како је. Дете мирно спаваше те га положише у колевку и однеше у сарачану. Стара мајка узе целу ствар као судбину, која се не може мењати ; она толике године беше навикла да Валпурга пресуђује шта ће се и како ће се радити, а овде сада беше уз њу и воља самога краља.