Otadžbina

104

чинпвничке плате

коме шта напише или препише, или да буде чији књиговођа или да уз чиновничку дужност ради по мало ма « »не јавно« коју радњу нпр. дуванџијску«, или најпосле да сву своју бригу обрати на то, где 1>е и како ће моћи своје потрсбе са неколико пара јевтиније да намирује, па ма колико ради тога јурио и морио се до времена „канцеларијскнх часова«, сматрајући послове државне службе за »девету" бригу. А шта може да уради на другоме већ послу заморени и посустали чиновник, нека пресуде сами г. г. радикали. Г1о нашем мишлењу државни чиновник, и ако не сме да ра_ сипа и да баца своје паре, ипак не би требало ни такав да буде да му је сва памет и сва брига обраћ».на само на своју домаћу економију; њега не сме да једе толико та брига — као остали свет да ш ћз данас или сутра купити коју ствар нешто јевтиније, али за шта би требало да трчи сахат два — не сме, велимо, јер бл га та сувишна брига одвела на саевим друго поље а не на оно, на коме је он као чиновник позван да ради; његова брига треба да је посао државне службе, а брига за своју кућу, за своју економију, само је утолико оправдана, у колико то иште положај сваког свесног и разборитог домаћина, који нити је распикућа нита ,>е цициЈа. Друго средство — а то је оно недозвољено, незаконито, кажњиво — којим би се многи чиновник постарао да ову меру г. г. радикала осујети и изигра, било би у примању мита, у чинењу пезаконитих дела а наплаћајући се од појединих партаја за оно што би им учинио нешто, што према светињи своје дужности не би смео да учини, или да нешто не учини, што би м/ и природа послова а и прописи закона налагали. Истина појачи карактери многнх наших чиновника не би се ни самим лишавањем намиривања и опште признатих иотреба дали завестп на овај клизав пут, који је колико неморалан толико и кажњив; али засведочавали би крајњу неувиђавност, кад би и претпоставили, да су сви чиновници све сами прави философи , истински стојици! И чиновници су људи; и они имају све оне слабости које се налазе у људскоме друштву; а те се слабости јављају и у већом размеру шире, у колико их саме прилике, у којима еу, све више и више увлаче у те слабости. А не дати им да и они могу законитим путем подмиривати све оне и онакве потребе, које и какве намнрују и остали у бољем стању наодећи се наши суграђани, не значи ништа друго но оставити их искушењима, да то чине другим незаконитим путовима и средствима.