Otadžbina

34*

ПРБКО ГРАНИЦЕ

551

дана на Вабиној глави, ви би вашег рођеног оца бацили наватру само да се угрејете. Па ипак сам ја видео нашег војника да скине свој шињел само да огрне рањеног непријатеља... Питајте Докића како му један топџија са смрзнутим ногама није хтео да иде у болницу јер вели «није он пошао у рат да лежи по болницама, већ да се ■бије" и он је остао у батерији... Красна је ово војска, мој господине, с њоме би се могла чуда починити само да... Овде ђенерал заћута, прође два три пута по соби па па онда стаде преда ме и рече. — Знате ли ви да сам ја до сада више видео муке са Хрватовићем него са Турцима? Разуме се да ја на то питање нисам имао шта да одговорим. Ја устадох, стадох, „смирно" и упитах — Има ли г. ђенерал што да ми заповеди ? — Кад се вратите у врховну команду реците да су нам богати људи овде само на терету. Боље нек седе код кућа да не буне овде овај свет. Њих треба по кеси, нека купују коње да се допуне они , што су у биткама попадали. Чиновнике треба све да пошљу овамо. Збиља-. Министар Алимпије пише ми што не одговарам на депешу о доласку Књажевом. Кажите му да сам ја одговорио под № 102 ! — РазЈмем г. ђенерале! — Ја сад идем на Ниш. Моравски кор нешто много развлачи ту ствар. То ваља кидати. Време је сада врло драгоцено. — Којим ћете се путем враћати ? — Ако допустите, ја би се вратио поред опсадне линије. Желео би да осмотрим радњу, на завојиштима за време битке! — Добро, похитајте! — * И г. ђенерал ми пружи руку. Опростивши се још са осталим оФицирима који беху у ђенераловој соби, ја се вратих у град.