Otadžbina

В Е Р Е Н И Ц И

569

да му тако долазите, би се убрзао као мачак, па би утекао као ђаво од свете водице." «Ја већ знам како ћу," викну Реицо и луни песницом о сто, а посуђе спремљено за ручак поскочи; па стаде разлагати своју мисао, коју Ањеза у свему одобри. «Имају ту сметње," на то ће Лучија; „нису то таке ствари. До сад смо све чинили отворено ; пођимо и даље са веро.м, па ће нам Бог иомоћи; тако је рекао и Фра КристоФоро. Да чујемо шта ће казати он." (( Пусти нека те води онај, који зна више од тебе," рече Ањеза озбиљно. «Нашто нам да питамо кога за мишљење? Вог вели : иомози себи сам, па ћу ти помоћи и ја. Фратру ћемо све казати, кад ствар буде готова." «Лучија, ): сад ће Ренцо, «зар сад хоћеш да ме напустиш ? зар пе би требало да смо већ муж и жена? зар нам парок није сам био одредио дан и час ? па ко је онда крив, ако сад морамо да се помажемо мало и лукавштином? Немој сад да ме напустиш. А ја идем и вратићу се одмах с одговором." Па журно оде, пошто је ноздравио Лучију са мо.лећим лицем, а Ањезу са знаком споразума. Невоља. истоциља памет, па Ренцо, који идући досад правом и равном стазом у животу, није још имао прилике да свој мозак особито изоштри, сада се домислио једном начину, да би на част био и адвокату. Као што се промислио, оде правце у кућу некаквога Тонија, која није била далеко оданде, и нађе га у кујни, како једним коленом клекнуо на банак од огњишта, па једном руком држећи крај од котла, који је био на жеравици , меша кривом кутлачом нешто мало сиве поленте кукурузне. За столом сеђаше Тонијова мати, један брат и жена му, а три или четири детета стоје крај оца, па чекају, упрвши очи у котао, кад ће се јело сипати. Али не беше то она веселост, коју може само поглед на ручак да даде ономе, који га је трудом заслужио. Количина поленте била је