Otadžbina

576

В Е Р Е Н И Ц И

разборитог дерана, по кохме бих могао вама јавити што буде. Сумрачи се ; ваља да се журим у клоштар. Вера, уздање — па збогом!" Кад то рече, журно оде, па похита трчећи и готово скачући низ ону кривудаву и камениту стазу, да не би стигао касно у клоштар, те да не добије какав јачи укор, или што би му још теже било , какву казну , због које сутра дан не би био и стању да чини оно, што би требало за његове штићенике. „.Тесте ли чули , што је рекао за нешто.. За неки конац, што га има да нам помогне ? в рече Лучија. „Треба се њему поверити ; кад он што обећа..." «Ако није ту друго што..." упаде јој у реч Ањеза. (( Требао је говорити јасније , или да је мене позвао на страну и казао ми, шта је..." ((Празно бенетање ! Ја ћу већ томе учинити крај ја ћу то већ свршити !" прекиде јој реч Ренцо, и то за овај пар идући горе доле по ооби, а са гласом и са лицем? да није било сумње, какав је смисао тим речима. ((О Ренцо Р викну Лучија. С( Шта хоћеш тиме да кажеш !" викну Ањеза. «А на што да вам говорим ? .Ја ћу већ учинити крај. Па нека има у себи сто хиљада ђавола, најзад и он је од меса и кости..." ((Немој, немој, тако ти бога !... м поче Лучија, али јој реч прекиде плач. „Такве речи не треба ни у шали говорити," рече Ањеза. «У шали ? )Ј викну Ренцо и стаде пред седећиву Ањезу, па упре у њу два севајућа ока. «У шали! видећете, да ли ће бити шала и . (( 0, Ренцо!" проговори Лучија једва уз јецање; «још те таква нисам видела." «Ако бога знаш, немој тако да говориш," опет ће Ањеза притуљеним гласом. «3ар не знаш, колике су