Otadžbina

В Е I' Е Н И Ц И

577

руке готове онога да послушају ? Па још ако... Не дај боже!... спроћу сиротиње он ће увек имати право. л «Ја ћу већ да судим , ја! Ту је већ време. Ствар није лака, то знам и сам. Он се добро чува, го погано псето; зна он шта га чека; али ништа за то. Само одважност и стрпљење... па ће већ доћи час. Да , ја ћу већ да судим; ја ћу да опростим с.ет; толики људи благосиљаће ме . па онда у три скока..." Лучија се ужасну код ових јасних речи , па престаде плакати и доби силу да говори. Она диже из руку лице, па брижним, али одважним гласом рече Ренцу: „Теби је дакле све једно , да ли ћу ти бити жена ја. Ја сам се обећала момку , који се бога бојао ; али човек један , који има... па све да се не боји никаква суда и освете, па да је и краљевић..." и 11а добро Р викнуРенцо, а лице још већма искриви; (( нећеш бити моја , али нећеш бити ни његова. Ја овдв без гебе, а он у кући..." «А! немој, за бога, тако да говориш, немој тако да гледаш, не могу те тако гледати!" викну Лучија плачући и молећи диже руке према њему. Међу тим викаше Ањеза момка по имену , тапшаше га по раменима, по рукама да би га умирила. Он стојаше непомичан и замишљен неко време , гледајући молеће лице Лучијино; онда је у једанпут погледа страшним погледом, уступи један корак, пружи руку и кажу према њојзи, па повика : <( Ову, да, ову би он! Мора погинути Р «А какво сам ти зло учинила ја-, кад хоћеш да погинем?" рече Лучија и паде предањ на колена. ( ( Ти!" одговори он гласом, који изражаваше другојачији гњев , тек свакако гњев; (( ти! А чиме си показала да ме волиш ? Камо доказа каква ? Зар те нисам молио и молио ? А ти : нећу- 1 нећу!".