Otadžbina

В Е Р Е Н И Ц И

које је задавало страх, па га ширило и сада са нлатна. Код таквих успомена дон Родриго тим већма гљевио се и стидио, нити могаше да се умири, што се Фратар један усудио да му дође са Натановом предиком. Он смисли како ће да се освети, онда опет то напусти, па премишлваше, како би да задовољи своју страст , а у исти мах и оно што је називао част; али кад би се год сетио (пазите на то!) онога почетка од пророчанства, које му је још звонило у ушима, чисто би се најежио и вољан је био оставити се помисли на двојаку освету. Пајпосле да би нешто учинио, зовне једнога слугу, па му заповеди, да га извини код друштва, јер имаде нека журна посла. Кад се овај врати, јави му, да су господа већ отишла, поручивши своје уважење. «А конте Атилијо V запита дон Родриго непрестано ходајући. «И он је отишао с осталом господом." „Добро; шест људи за пратњу у шетњи, одмах. Мач, огртач и шешир, одмах." Г -луга одговори поклоном и оде, а мало за тим врати се носећи скупоцени мач, који господин припаса, огртач, који си пребаци иреко рамена, шешир са великим пером, који метну на главу и једним ударом натуче га , знак буриа расположења. Онда се крену и на вратима нађе оних шест оружаних момака , који се десно и лево наместише, поклонише му се и онда за њим пођоше. Зловољнији, охолији, намргођенији но обично оде у шетњу према .1еку. Кад га сељаци и заначије угледатие да долази, повукоше се уз зид и оданде га поздравл^аше скидајући шешир и дубоко клањајући се , али он им се не јављаше. Као нижи, клањаше му се и они , који су за ове били господа , јер у ономе крају на хиљаду миља наоколо није никога било, који би се с њим могао мериги у славном имену , у богатству , у наклоности и вол>и да се свим тим служи, како би се погхео нада свим осталима.