Otadžbina

ii е i' е и 11 ц ii

581

гледади у собу преко авлије, као људи, који би да виде а да се на њих не посумња. Најзад око подна би крај овим непријатним шетњама. Ањеза би се овда онда дигла, прешла би авлију, стала би на врата од улице, погледала би десно и лево и вратила би се, рекавши: (( Пема никога; и а ту реч радо би каааЛа и Лучија би је радо чула, макар да ни једна ни друга није управо знала за што. Тек обе су осећале неки немир, који је њима, а нарочито девојци, одузео велик део срчаности, што су је још синоћ показивале. Али ваља да читалац знаде што поузданије за ове тајанствене скитнице, па да бисмо га известили о свему, ваља да се вратимо за један корак натраг и да потражимо дон Родрига, кога смо оставили јуче у једној соби његовога дворца, кад је од њега отишао Фра КристоФоро. Као што рекох, дон 1'одриго иђаше великим корацима горе доле по тој соби, у којој су са зидова виси ш портрети породични од неколико пасова. Кад је дошао до зида и окренуо се, нађе се сггроћу једног свог ратоборног претка, који је био страх непријатељима и својим војницима, страшна погледа, са косом кратком а чекињавом, са брковима засуканим и дугачким, са кривом брадом; тај јунак стојаше право, сав у оклопу од гвожђа; десном руком подбочио се, а лева му на балчаку од мача Дон Родриго гледаше га, а кад дође под слику и окрену се, нађе се спроћу другога претка , који је био чиновник, страшан парничарима и адвокатима, седи у великој наслоњачи покривеној црвеном кадивом, а увио се у широк црн плашт ; вас црн мимо беду огрлицу, са јаком изврнутом од самуровине (тиме су се одликовали сеиатори, а носили су је само зими, због чега не ћете наћи сенаторска портрета у летњем одеду); мршав, набрана чела, у једној руци држи неку молбеницу и као да каже: видећемо. Ту једна госпођа, страх својим собарицама; тамо један опат, страх његовим Фратровима : једном речи , читаво племе. Отаџбина XII 48. °'б