Otadžbina

014

Н А ПРЕСТОЛУ

и онда је свршена. отвар. Опроотите, госпођо краљице, што ја којешта причам, али ви сте захтевали ! — Мени је баш мило што има просто срећних људи на свету. Светски мудраци држе да су Бог зна како паметни кад изреку да на свету нема просто срећних људи и да сељаци нису тако добри као што их замишљамо. — И нису , за цело нису — уиаде Валпурга журно у реч — Нема ништа грђе но што су људи код нао на се.1у. Наравно има их и поштених и ваљаних , али још више их је завидљиваца, лопова, безбожника и лола , и Денца и њеп Тома баш су од најгорих, и ја нисам баш ни мало крива за то! Валпурга је мислила да и Краљица мора знати за Томино помиловање, па није хтела да јој после реку да није истину казала. Краљица се сневесели кад је чула како Валпурга говори о својим земљацима и сељацима. После неког времена Краљица рече — Кажу ми да лепо певаш. Дед отпевај једну песму! — Не могу, госпођо краљице, ја би вам за цело од снега срца певала , али све су моје песме глупе , а од ваљаних не знам до црквенских. — Па певај коју од тих песама, што велиш да су глупе ! — Не могу, то су самоћне песме. — Шта је то ? — Ие знам, тако их зову •— Да нису то песме које се само онда певају кад кад је човек сам ? — Јест, јест, тако ће бити. Краљица има право. Коллко се год краљица трудила да је приволе да пева, Валпурга је непрестано одговарала да не може, најзад бризну у плач. Сад је имала муке док ју је утишала. Најзад се смирила и оде с дететом у своју собу.