Otadžbina

Н А П Р Е С Т О .1 У

613

страх од тога рлзговора; изгледало јој је као да је мало пред судом. — А како си нашла твог мужа; Полеш ли га здраво ? — Па дабоме, кад ми је муж У њему нема ни капи рђаве-крви. Мало је дрвењаст, хоћу рећи неснретан, али само пред људима, а го је за то што није много излазио међ људе. Одраотао је у једној усам.веној кући па до своје двадесет друге годпне није видео ништа друго до дрва која секу; али шему ни један посао није тежак, што год му поверито, урадиће добро. Па да видите није баш ни глуп, напротив, он не ће пред светом да се размеће са својом памећу , само мени све потанко исприча, па њему је доста кад ја знам да је он човек на своме месту. Моме Хансу треба подоста времена да неку ствар промисли . али кад је размислио , онда је за цело погодио онако како ваља. Видите, госпођо краљице, ја сам могла добити много промућурнијега мужа, али нисам хтела. Моја другарица удала се за ловца , па он има једнога другара који јс много трчкарао за мном, али ја га нисам хтела, јер он је сам у себе заљубљен. Једном ме је возио преко језера, па видим како се сваки час огледа у језеру, шиљи бркове , и пући уста. Та не ћу ја поћи за те, па да имаш хаљине од сувога злата, помислих ја. Па онда, кад је мој покојни отац страдао на језеру, од некуда Ханс се обрете нашој кући, доноси све што треба лови рибу коју ја и мајка продавасмо, иде у шуму, јер мој је отац био и дрвар и рибар. То је тако ишло по године дана, нити га је ко звао, нити га је ко терао, он је био код нас, никад од њега нисам чула ружну реч , па ето тако, узели смо се, и хвала Богу са свим смо срећни, а сад ћемо ето због нашег златног принца постати пмућни,' већ смо постали. Па онда, није то шала да човек пусти од себе жену за читаву годину дана. Али мој Ханс никада не говори много; ако је нешто добро и поштено, ако мора да буде, он само климне главом, ал овако јако, О таџбина XII '«8 ''8