Otadžbina

Н А II Р Е С Т О .1 У

623

од куд сам и дошла. Моја Крамерова врло је добро чељаде, штета што јој се ништа не једе. Знаш, мајко, шта сам ја овде јела ? Прави, истински лед. Баш су ови људи иромућурни, помисли , оставе леда за лето па га учине тако да се може јссти. Хе, кад би то било јело за глад, онда у нас не би нико гладовао зими, а они у врх планина не би ни лети. Па онда мајко ти си ми иричала причу, кад сам била мала, како и зидови могу да имају угаи, то није прича, то је цела целцата истина. Овде по целом двору имају мреже од цеви за разговор, и у свакој соби има по једна труба, па кад ми нешто треба ја само приђем тој труби на дувару па рекнем шта ми треба, и онога стика створи се преда ме што сам тражила. „Данас је леп дан, а кадгод је гако, ја увек помислим: сада је и вама лепо, и вас греје ово исто сунце. (С Овде је главни посао ићи у шетњу. Све живо мора овде да иде у шетњу, они то зову ( (Правити кретање" и они то раде да им се ноге не укоче, и да могу опет јести. Па и коње воде у шетњу кад немају посла. Свако јутро појашу сејизи коње, оду далеко куда им драго, па се онда опет врате. Често сам помислила, да би ме ти коњи могли за часак однети, кући у место што их тако забадава воде. Често ме ухвати туга за кућом, али опет ја сам здраво и добро и желим да је и код вас тако Ваша Валиурга и После писма.« А што ми ништа не пишете за оно срце од злата на свиленом гајтану. што је моја гроФица послала за моју Бургају? Па онда да ми нико није више дошао са каквим прошенијем, јер га не ћу примити. Докле год будем жива кајаћу се за оно што сам учинила Ценци и њеном Томи, али опет ко зна, можда се он сада поправио. Молим те, драги Хансе, али немој да се љутиш јел' да не ћеш, али чувај се нашег механџије и кума, оно