Otadžbina

Н А ПРЕСТОЛУ

635

— Има ли ишта узвишеније него тако заједно погледати свој заједнички живот? — шану краљица. Краљ је загрли. Дете се пробуди; његови обрашчићи беху румени, а његове очи сјајне. Валпурга је међу тим седела у једном буцаку и тихо плакала. Сада је морала прићи детету; краљ оде, а краљица оста. — Што си ти плакала? — упита је краљица. — Од радости, Бога ми, само од радосги. Може ли ишта бити лепше на свету но вас двоје како сте мало час стајали? — Чекај и теби ће твој муж доћи — рече краљица — Ниши му нека дође и нека поведе и твоју мајку и твоје дете ! — Е, госпођо краљице, то би било лепо, али то би коштало много пара ! Кра^ица је погледа зачуђено. Она није могла ни замислити да се човек може одрећи највеће радости за то тпто нема новаца. Она рече — Кажи благајнику да ти изда колико треба путна трошка твојима. Хоће ли бити доста сто Форината?— То је и сувише, али ако краљица хоће да ми тај новагд поклони, оида га ми можемо паметније употребити !Краљица с ужасом иогледа у Валпургу. Дакле жеђ за новцем може да угуши најплеменитија осећања и у простом срцу? Валпурга опази како се краљица у лицу променила па поче: — Ја ћу поштено признати за што не ћу да ми дођу, па макар иишта не коштало. Госпођо краљице , мој је муж иоштен човек, али је мало дрвењаковић , па би ме до срца заболело кад би му се неко овде подсмехнуо или га наружио. А моја мајка, госпођо краљине, њој је