Otadžbina

6 4'Ј Н А 11 Р Е С Т О Л У Краљ збуњено погледа арву дворску госиођу. али се опет учи шо као да није приметио да је она кроз маску добро видела. — Ја морам поновити, милостива госпођо, што сам вам и раније казао, да је требало да и ви овог лета одете куда у бање; ви све мерите сувшне строго, ви све узимљете отрашио озбиљно, а за мене, који сам се тек вратио из купатила ; за ме је све то лака крилата шала ! — Величанство, моја је дужност да одржавам и да потсећам на утврђена правила за узвишени живот Вашега Величанства! — Зар ви то не чините и сувише ? —■ Величанство, етикета је невидљиво али врло драгоцено благо круне; старинске и историјски важне адиђаре данас нико не баца у топионицу да из њих скује нове новце, него напротив, ти се адиђари чувају од колена на колено, из једног века у други. Краљевски је дворац најузвишенија тачка у држави, која се са свију страна добро види, за то у њему ваља живети тако, да се слободно може одасвуд гледати шта се у њзму ради. Краљ је мало слушао ову расправу о етикети, он у мислима беше код Ирме. „Она је устала, стоји сама или са својом човекомрсцем оцем на алтану 'својега планинског замка, доносе јој писмо, и њој је као да ју је напало читаво јато тица певачица, које су јој пале на руке на рамена, на главу, па само цвркућу. Штета што се не види њен слатки осмејак... Краљу се добро причинило. Ирма је доиста седела крај свога оца и гледала сањалачки у даљину. Шта ће да буде с њом? Та бар да хоће отац заповедити да остане код њега. Али овако сама да одлучује ! Та за што нема мужа да јој заповеди? Али барон Шенинг био би јој роб а не господар, и она би морала и за њ вући сву тежину живота. У тај мах јави слушкиња да је дошао некакав гласиик на коњу и донео некакво писмо.