Otadžbina

ВЕРЕНИЦИ

107

И ово довде било би дово.бно да протумачи што је после било, али неће згорега бити да загледамо у још коју групу артија, да чујемо још ког очевидца.... (Наставиће се) ЈЗ ИАДАН ^ОРЂЕВИЋ >-< ВЕРЕКИЦИ ПРИПОВЕТКА ^Д ^ДЕСАНДРА ј^АНЗОНА (наставакј ШЕСНАЕСТА ГЛАВА „Бежи, бежи, добри човече — ево клоштра — ево цркве — туда — тамо !" тако викаху Ренцу ода свуда. Што се тиче бегања, можете мислити, да ли је требало учити га. Чим му је у памети севнуо зрачак наде, да ће умакнути овим шапама, он је почео да прави свој рачун и доконао је, ако му то пође за руком, да ће не задржавајући се ићи, све док не изађе не само из града, но и из кнежевине. „Јер," мишљаше, «моје име већ имају у књигама својим, добили су га којим тим начином, а кад ми имају име и презиме, могу ме ухватити, кад им је воља. в А што се тиче уточишта. тамо би ускочио само онда, кад би му за вратом била полиција. ((•Јер", мишљаше даље , «кад могу да сам у шуми, за што да сам у кавезу ?" Он је дакле наумио да се склони у оно село у Бергамској, где му 1е живио братић Бартоло, на кога ћете се сећати. који га је толико пута тамо позивао. Али ту је био чвор, како ће да погоди пута, Остављен у непо-