Otadžbina

108

ВЕРЕНИЦИ

знату делу непозната града, Ренцо ни то не знађаше, на коју капију треба да иде, ако ће да иде у Бергамо ; а кад је то дознао. није знао да оде до каније. Већ хтеде да замоли кога од својих добротвора, да му покаже пут; али како су му у то мало времена , што га је имао да премишља о својим збитијама, долазиле на памет неке мисли о оном чистисабљи учтивоме, који је имао четири мизића, то по добру рачуну није хтео своје намере да одаје по читавој гомили, у којој се опет могао наћи који од те багре; за то науми одмах да иде одавде, а за пут ће распитати тамо, где га нико не зна, ко је. нити ће га питати за што то распитује. Он рече својим ослободиоцима : цВелика вам хвала, браћо, да сте благословени ! }> Г1а како су се одмах размакнули пред њим, изађе из гомиле, захука се, па терај, најпре тесном једном улицом, па низ један сокак, трчагае тако незнајући куда. Кад му се учини, да је довољно одмакнуо, умери ход, да не би побудио сумњу, па стаде гледати и тамо и амо, те да избере човека, кога ће запитати, лице, које би му улевало поверзње. Али је и ту било незгоде. Питање само по себи било је сумњиво; времена није имао; пандури тек што су се опростили ове мале препоне, зацело су морали поћи за бегунцем у потеру; глас о таквом бегству могао је допрети дотле, па у таквој тескоби морао је Ренцо и десет лица нрогледати , пре но што би нашао оно, које му се учинило згодно. Овај дебељко, који стао на праг од дућана, раскречио се, руке метнуо на леђа, трбух испустио, нос подигао, а виси му велик подваљак, те не имајући друга посла подизаше своју гипку телесину на прстима од ногу и пушташе је на петице, тај је изгледао као љубопитљив брбљавац, који у место што би одговарао, сам би још стављао питања. Овај други, који ту иде, укочена погледа, напрћених уста, не што би одмах и како треба коме показати пут, него