Otadžbina

ВЕРЕНИЦИ

515

лице и срдачно понашање, тим пре, што су тога мање налазили у свету. И нарочито ту имао је да се бори са господом од пв ^ит пгтгз (да се ништа не нретера), који би у свачему хтели да се одржава граница. Кад је походећи једно планинско и дивље село, Федериго поучавао неку сиротињску дерлад и питајући их и наставл.ајући их пун милоште миловао их, један од те господе примвти му да и сувише чини указујући толику милошту тој и сувише прљавој и гнусној дечурлији; као да је тај добри човек претпостављао, да Федериго нема толико памети, да то и сам види, или толико оштроумља да и сам себи даде тако мудар савет. У извесшш приликама времена и ствари то је несрећа л>уди, који су у неком достојанству, да се ретко хоће да нађе, ко би их сетио на њихове мане, али се налазе срчани људи, који ће да им замере за њихово доброчинство. Али добри бискуп одговори не без негодавања: «То су моје душе и можда ми никада неће видети лица; па зар не бисте да их загрлим ? в Али је срџба врло ретка била у њега, коме су се дивили благом поштењу и ненарушеном спокојству. које би човек приписивао ванредно срећном темпераменту, а упр;. во била је последица непрестанога савлађивања живе и осетљиве природе. Ако се он кад показао строг, иа и прек, то је био спроћу својих потчињених свештентка, које је нашао да су тврдице или небрнжљиви, или да имају порока противне нарочито духу њихове племените службе. Сирам свега што се могло тицати његове користи, или световне славе, није он давао ни знака од радости, или од гњева, журбе, или узбуђености: дивно, ако ова чуства нису ницала у његовој души, још дивније, ако су ницала. Не само што је из многих конклава, 1 ) у којима је учествовао. изнео глас, да никад није тежио за тим местом тако жељним частољубљу, а тако страшним смире1 Збор кардинала, гоји бирају папу, зовв се конклаве. Превод* зз*