Otadžbina

ВЕРЕНИЦИ

527

начин, да налази најприкладније речи, да храбри и умирује ону сиротицу, којој после толико страха и у толикој узбуђености могло би и само спасење поново узнемирити душу. Парок се мало промисли*« онда рече, да има већ тавву женску, па оде. Сад другим знаком зовну кардинал капелана и заповеди му, да одмах спреми тетриван и носаче и да оседла две мазге. Кад оде и капелан, окрену се дон Абондију Овај му је већ био пришао, да би што даље био од онога другог господина, па погледаше крадом час једнога, час другога и премишљаше у себи, шта ли ће да каже цела та ствар ; а сад још му ближе приђе, поклони му се и рече: (( Мени су казали, да ме је ваша пресветлост звала, али ја мислим, да ће ту бити нека забуна." „Нису се забунили," одговори Федериго , (( имам нешто пријатно да вам кажем и да вам поверим утешан и што лепши задатак. Једна ваша парокијанка, коју сте ви оплакивали као изгубљену, Лучија Мондела, опет је нађена, она је ту близу, у кући овога мога драгога пријатеља ; па ћете ви сад "ћи с њим и са једном женом, коју је господин овдаштпи парок отишао да потражи, ићи ћете, велим, да примите ту своју овчицу и да је овамо доведете." Дон Абондијо труђаше се свом силом, да прикрије непритатност, или боље рећи бригу и горчину, коју му причињаваше такав задатак, или да рекнемо заповест ; не имајући више кад, да удеси и намести лице, које се већ намрштило било , он га сакри , дубоко пригнувши главу у Енак послушности. Онда је диже и дубоко се поклони неименованоме са смерним погледом, који казиваше: у твојој смо руци! буди милоотиван! рагсеге зићјесШ (смилуј се покоренима)! За тим га запига кардинал, каква рода има Лучија.