Otadžbina

526

В Е Р Е Н И Ц И

«Ту је, нреосвештени господине," одговори капелан. «Одмах га зовите овамо," рече Федериго, «а с њим нека дође овдашњи иарок." Капелан изађе и оде у собу, где су били искупљени ови СЕештеници. Сви га погледаше. А он. још непрестано с отвореним устима , са лицем, на коме се још пуио огледао занос овај, подиже руке и машући по зраку, рече : „Господо ! господо ! ћаес ти^аио с1ех!;егае Ехсе1з1 (ово је промена учињена деснипом превишњега)'" Па остаде један часак ништа не говорећи. После додаде гласом свога звања : а Његова пресветлост и преосвештенство зове господина овдашњег парока и господина парока из ***." Први позвани одмах изађе напред , а у исти мах зачу се из средине гомиле једно отегнуто и зачуђено : <( Ја? в (( Јесте ли ви господин парок из *** ? и запита капелан. „Јесам ; али ..." „Његово пресветло и преосвештено господство зове вас." <( Мене ? в опет се зачу исти глас, јасно казујући том речицом : а што ћу ја тамо унутри ? Али сад је са гласом изашао на среду и човек, дон Абондијо главом, усиљеним ходом и са лицем пола удивљеним и пола зловољним. Капелан му даде знак руком, као да би му казао : овамо ! ајдемо ! шта оклевате толико ? Пак он напред, за њим оба парока, оде до врата, отвори их и обојицу уведе. Кардинал пусти руке неименованога, с клјим је међу тим удешавао шта да чине ; уступи мало на страну и зовне знаком местнога парока. Укратко му рече, у чему је ствар, и да ли би знао одмах наћи какву добру жену, која би у носиљци отишла до замка по Лучију, какву жену разбориту, која има срца, како би се знала добро владати у послу тако нову, те да употребљава најзгоднији