Otadžbina

542

МИСАО II ОСЕЋАЊЕ

материјалног процеса. А на извору своме, по мњењу врло чувених мислилаца људско се биће распада на два главна дела, на пријатне и непријатне ооећаје. Све што човек ради, веле ови мислиоци, и то не без разлога , јест у •гоме, или да се прибави пријатно, иди избегне непријатно осећање. И поређење ових и још других осећања, колико су слична и различна и како стоје једно спрам другог у разним групама и комбинацијама група , зове се мишљење, суђење, резоновање и т. д. Ми ћемо о свему томе доцније говорити, а овде да се запитамо шта је то што пореди, групише, комбинише , апстракује, је ли то осећање или нешто ван осећања ? Да узмемо да је осећање то исто што и нервно трептање и наше ја то исто што и осећање, опет настаје питање, и то питање веома неодољиво, шта је то што веже разнолике осећаје међ собом, што их пореди, и комбинише од сваке руке? Или да се послужим речима једног чувеног немачког филосоФа, какви је то лепак који спаја разне осећаје у духовну зграду нашу, као што малтер спаја тврде опеке у наше грађевине. Питање ово отвара широм врата теолошким и метаФизичким хипотезама о духу као агенту независном од осећаја. Ни један мислилац ни старине ни новог доба није порицао вредност осећаја , само су га узимали као слушкињу умности , груби материјал из кога неки независан агенат подиже духовне наше палате. Данашња позитивна психолошка школа, која нарочито цвати овог века у Инглеској, затурила је ово питање, обишавши га софистички . Није ми нужно ни помињати , како су Инглези практични али у исто доба тимидни и једнострани мислиоци. Немцима у овоме већа част припада, они се не заустављају на тако рећи меркантилним резултатима науке, но терају с начелима до краја и што наседну у том није њихова кривица. Природа је човекова таква, да се не може високо подићи без опасности. Но ништа, јуначки поћи, ништа неура-