Otadžbina

30

ДВА ЦВАНЦИКА

Оташ (скоро љутито) : Па је натуци боље, да ти не спадне кад се сагнеш ! Малеш (још дршћући) : Али сам осетио — руку ! Баџак (смеје ое) : Осетио руку !... Прави си зец ! Оташ (жури их) : Махните се разговора !... Она ми се вика не до т тада !... Хајде брзо да поделимо ове ствари ! (седне, Баџаки Малеш такође.) Б^џак : Како ћемо сад у мраку ? Оташ : Ласно !... Нису то игле! (Узима ствари о гомиле и дели). Мени овај џемедан !... (Меће преда се). Теби , Баџаче , овај гуњ ! (Даје му.) Нов је ! Вилиман га је два три пут обукао — није више.... (Баџак меће гун> преда се). Теби, Малешу , ове тозлуке , на ! (Бацн пред Малеша тозлуке.) Малеш : Зар само тозлуке ? Оташ : А шта би ти хтео ? Малсш . Па дај ми барем и тај нож!... Ја сам се највише мучио.... Баџак : Јест — плашећи нас твојом дреком и капом ! Оташ (узима јатаган, вади га из корица и проба прстом) : Ала је ОШТар!... Као бријач ! (Малешу смејући се.) Вала, Малешу, даћу ти га, ако нешто учиниш ! Малеш : Хоћу,... шта ? Оташ (смеје се) : Ако овим истим ножем од један пут одсечеш главу — ОВОМ мртвацу ! (Покаже прстом на Кићу. Малеш се узбезекне. Баџак се насмеје.) Кића (уплашено, за се) : Јао, Кићо ! (Лопови се тргну и обзиру.) Оташ (полако, узверено, Баџаку.) Учини ли се теби да неко рече: јао, Кићо ? Баџак (тако исто) : Ама чини ми се — неко проговори ! (Малешу.) Опет ваљда ти, бабетино једна ! Малеш (пресгрављено дршћући): Ја.... ја— главу — мртвацу ! Оташ (оштро) '• Шта си се смрзао, кукавицо ! (пружи му нож-) Де покажи твоју кураж ! (Смеје се с Баџаком.) Али једним ударцем ! Малеш (плашл>иво ) : Ух, мртвац ! (Устеже се.) Оташ : Не смеш ?... Онда не дам ножа ! (Хоће да задене нож у корице.) Малеш (одважи се) : Е дај амо ! (Докопа од Оташа нож, приђе Кићи и замахне.) КиКа (ђипи као опарен и викне) : Не дајте мртви ! Ево живих !... (Малеш испуети нож.) Мића (ђипи иза налоња и продере се) : Ево нас ! (Лопови дрекну и нобегну без обзирце, заборавивши и паре и ствари. Кића и Мића глед е један другог и прсну у смех.)