Otadžbina

Р 0 Ц И Т Е Љ И

9

— Ала пшие ! рече чича Јова поносито. — Моја лепа кућо ! — рече стрипа Марица кроз плач. — Дај Пајо, рано, то писмо мени... Мајка ће га у недрима носити ! Ја јој пружих. — ПГта велшп Пајо ? — пита ме чича Јова. — Добро ! — Зорли добро ! Нема му равна на перу ! — Нема ! — рекох ја. — Никаквог се ћате не боји ! — Не боји бога ми !... — Још мало па ће их све заденути за појас ! — рече чича Јова. — Шта му оно, рано, реко онај.... онај... — Је л каплар ? — упитах. — Ја, .ја !... — Реко му да изучи добро рачун, а за правило ће лако, па ће и он ностати каплар. — А каки је то чин рано ? — То је десетар — рече поносито чича Јова. — Он заповеда десетином војника. Они му чисте обућу, аљине и сдушају што год он заиоведи — рекох ја. — Море, је л он само овако писмен — не бери ти бригу ! Е да ми је сад наћи оног љеговог учитеља Вилипа дао бих му дукат у злату и нек бира вепра, у свињама !... Како је он само љега изучио !... — А ја сам му пре све слала — рече стрина Марица. Кад год дође четвртак а мој весели Воја мени: „шта ћу, вели, дадо понети господину ?" А ја снремим боже, спремим: и сира и кајмака и кукуруза и... кад је чему време... „На — велим му - - рано, понеси ово твом господину"... — Нек му је просто ! Само кад је он њега изучко !... Нпје то лако бити учитељ !... За то се и каже : прости боже учитеља па родитеља ! — рече Ивко,