Otadžbina

Р 0 Д И Т Е ЈБ И

21

-— Од чега ? — Од великих краста.... Чича Јова стајаше кб укопан ; стрина Марица се поведе, па тресну о земљу. Допадоше укућаии , те дигоше стрину. Она бетпе онемила: — ни речце не проглави; само јој се купише и отезаше рибићи на образима. Ја мишљах умреће. Пођох и сам њој, али ме чича Јова увати за-руку, па загушено рече: — Ама.... нпје, ваљда, тако?.... Жао ми би старца. Сав пребледео, па дркће ко прут. — Камо среће ! — рекох. — Ама види-де !.... — Видео сам. — Опет.... опет!... Ја прочптах цело писмо. Ео то иише ? — Мразовљевић пз П — - Од куд он зна ? Па и он је у војсци. — А шта је он ? Каплар ; његов друг. Он се спусти на клупипу. Онда се дизке, тури руке под појас, па поче одајући хукати. Стрина Марица беше дошла мало себи. Иосадише је. Она заронила главу у руке, иа иоистија запева. Укућаии плачу. — Бојо, рано моја !.. Зар таке гласе мајка да добије?... Ја каки ли си јако, кућо моја !.... Знам.... знам.... лице му нагрђено... ко да га гледам !... Па онда, очи моје слатке!... Можда, Воја очњега вида нома.... — Ух... Ћути Марице ! Не говори то ако за милог бога знадеш !.... Не бих говорила — али шта ћу?... Оиет ће њега мајка волети ! Мајка ће га на поље изводити кад буде сунце обасјало, па ће рећи : „ево, Војо, јарког сунашца !".... Иа