Otadžbina

24

Р 0 Д И Т Е Љ И

— А што? Зато што су красте ирилепчиве. Прележали смо ми давно! рече чича Лова. Ништа то; можете их опет добити, иа да их неби у народ однели... — Ал ми смо прележали! рече опет чича Јова. Можете их опет лежати... Чича Јова се прекрсти од чуда па изађе, а за њим стрина Марица. Чудили су се томе што им овај господин каза. На иослетку рече чича Јова. - Чујеш Марице! Да послушамо што намје наређено. Доста нам је што ћемо га видети. Стрина Марица стеже срце па рече: — - Добро. Онај исти човек што их је увео код господина уђе у једну собу и изазва Бошка. Стрина Марица се сва уздрктала! она је се надала да ће видети нагрђено лице, али Бог дао иа није тако било. Бошко изађе леп ко што је и био. Лепо се поздрави с њима. Гледа га чича Јова, гледа га и стрина Марица. - Да ме очи не варају! — рече јадница поплашено. Бала богу: добро је! Код мене није ни било много: једно седам-осам рече Бошко Једна ми је овде на врату, а оно је по телу. — Валимо те боже! рече чича Јова. Разговарали су дуго. Бошко иита за све како је по селу; пито је и за мене вала му и причо како је он положио испит и како ће — иошто из болнице изађе тражити осуство па да дође мало кући. Стрина Марица сретна, боже, сретна, остала би целог века тако поред њега; неби како вели осећала ни глади ни жеђи. Ал дође време да се растану, јер онај човек рече да су доста седели. — Сад ће — вели он доктор да прегледа болеснике. — Па нек прегледа — рече стрина.