Otadžbina

Р 0 Д И Т Е Љ И

25

— Али сваки мора бити на свом мосту — рече овај човек. Бошко обори главу а на дугим трепавицама његовим засјаше се сузе. — Јел то истина што овај човек каже ? — упита чича Јова. — Тако је! — рече Бошко. Стрину Марицу ко да неко увати усијаним кљештама за срце. Погледа у чича Јова. Овај рече : — Добро! Ајдемо Марице!... — Донела ти је мајка, рано, понуда рече она очајно. Оставите то код Мразовљевића каплара у доњем граду... Ту га загушише сузе. — Ајде Марице! - Још мало! - Време је већ да идете — рече онај човек. — Ајд, ајд!... рече чича Јова. Бошко их изљуби у руке и они се стрепећи од туге спустише низ басамаке. Дуго је се стрина освртала да би угледала Бошка њега не би... Расииташе где је град па тамо однеше торбе. Нађоше неколико војника п упиташе за каплара Мразовљевића. Војници их упутише. Предаду ствари њему. Он им показа Бошков кревет. На њему је стрина Марица седела. Мрак се спушташе. - Море где ћемо ми ноћити? — унита чича Јова. Мразовљевић изађе с њима у варош и иађе им једну кавану. Они иреноће. Сутра дан се крену за Шабац где их је Ивко с колима чеко. и тако дођу кући... VI. На неколико дана после њиног доласка јавља Бошко писмом да је изашо из болнице. Очекивасмо га да дође о