Otadžbina

648

И Е Р Е Н 11 Ц И

да их је сада под уздом држао иример оче четворице обегаених, који су за све издржали казну; какву би моћ мотли таата, та но утт (у,\ \м\?,то, \л;\ духова једне светине бескућничке а искунљене на једном месту, која себе гледаше као осуђену на постепену смртну казну, те ову већ п подносаше? Али ми људи у ошпте смо такви: овамо се дижемо пуни негодовања и ј арости на ситна зла, а овамо ћутећи ириклањамо главу испред највећих не са предањем, но као глупи подносимо сињи терет од онога-, на што смо у почетку викали као на неигго несносно. Што је умирање сваки дан правило празнине у овој бедној светини, то се сваки дан впше но нопуњавало: беше то непрекидно притицање, најпре из околних села, онда из целога краја, онда из вароши миланске државе, иајпосле и из других. А међутим су из самога Милапа сваки дан одлазили староседиоци; једни, да не гледају толики јад; други јер су видели, да тако кажемо, како су им нови такмаци заузели месга за прошњу, те одлазише па последњи очајни покушај да траже помоћи другде, ма где било, где светина и такмење просјачко нпје бар било тако иачетано и тако жестоко. Једни и други ови иутиИци сусретали би се на путу, једап другима страшан поглед и тужан доказ, кобно зиамење од циља, коме су се унутпли једни и други. Ииак и једни и други настављаше свој пут, ако и не више са надом у бољу срећу, а оно бар да се не враћају под небо, које им је омрзнуло, да бар не гледају месга, где су очајавали. А гдекоји, кога би издала снага, нао би на друму и остао би тамо мртав: јога црњи поглед за његове сапатнике, предмет грозе и можда гриже савести за друге путнике. „ Видеосам," пише Рипамонти, „на улици иоред зида трупину једне жене.... Из уста јој вираше трава у пола ижватана, а усне јој још као покушаваше да се грчевито мичу.... На леђима имађаше једаи завежљај, а на грудима је привезала тракама одојче, које плачући тражаше сису.... И дођопш милосрдни људи,