Otadžbina

66

НА СРПСКО-ВУГАРСКОЈ ГРАНИЦИ 1885

Поповић у визиту да нам са свим са чистом савешћу и не црвенећи ни мало каже у брк како смо нас двојица „велики духови" и како је он срећан, гато му се дала прилика да са нама измења мисли, које су му се, како он вели, убајатиле од како је у Пироту.... Један пут нам је долазио и цр. кр. потпуковник Пинтер. Чак и он је веровао да је акција „ап!е рог^аа" па је дојурио у Пирот, и ако није најбоље са здрављем. Он нам је математички доказао да смо толике згодне моменте за нашу акцију промашили, као да ми то и сами не знамо. Кадшто дође начелник Тоша и натера ме силом да идем с њим у шетњу у врбак испод Сарлака. Том приликом са неизбежном сигурношћу г. префект доказује како ћу ја у скоро морати постати министар унутрашњих дела. и пита ме, шта ће у том случају он постати ? — Хоћеш, Тошо, истину да ти кажем ? — Истину. — Ал' немој после да се љутитп ? — Воже сачувај. — Е, добро. Ако се и та несрећа деси Србији, да јој ја дођем за министра полиције, ирво би тражио да се ти поставиш за.... Крајње напрегнута радозналост г. префекта. — За ?.... — .... За управитеља богословије ! У осталом Тоша је красан човек и добар друг. Врло је често остављао своју домаћу трпезу само да нама прави друштво у „костурници". Доносио нам је дивљачи, колача, добра вина и сваких ђаконија од своје куће, и био би најбољи човек на свету да нам није увек изјављивао своје дубоко поштовање тако византијским реченицама, да смо редовно лосле таквог разговора имали морални мамурлук....